СРЦЕ КУЦА ЗА ОТАЏБИНУ!
Двострука је била радост породице Вукић из Лугана током прошлонедељног боравка у отаџбини. Најпре је у Лозници, на Национални дан књиге, представљен књижевни првенац, збирка кратких прича талентоване 12-годишње Софије Вукић, а само неколико дана касније, њен отац Мићо Вукић је преузео орден Карађорђеве звезде трећег степена – признање које је за свој вишедеценијски хуманитарни рад у Швајцарској добио поводом Дана државности Србије.
ПОМОЋ ВРЕДНА 3.8 МИЛИОНА ЕВРА
Међутим, срце не престаје да куца за отаџбину, а хуманитарне активности које је започео током ратова у бившој Југославији пре десетак година је наставио ангажовањем у опремању болница у Србији и Републици Српској. До сада је за више десетина болница, од Приједора до југа Србије, обезбедио више хиљада специјалних болничких кревета са електронским механизмима за подешавање висине и нагиба, специјалних болничких антидекубит душека, али и много друге медицинске опреме укупне вредности од импозантних 3,8 милиона евра.
– Захваљујући пријатељу, доктору из Данске који има контакте у већини болница у Европи, пре десетак година ми је бесплатно понуђено неколико стотина болничких кревета. Сваки кошта између 3.500 и 5.000 евра, а како се у Швајцарској највећи део медицинске опреме мења после пет до седам година, сви они су у одличном стању и уопште није лако доћи до њих јер су бројне хуманитарне организације заинтересоване. Знајући кроз шта су све и Србија и Република Српска прошли и да је ситуација у нашим болницама, посебно у унутрашњости, веома тешка, одлучио сам да их понудим нашим болницама и тако је све кренуло – прича наш саговорник.
Присећајући се тих почетака кроз осмех каже да је много већи проблем од набавке опреме био убедити људе у Србији и Републици Српској да није реч о старудији, већ о најсавременијој опреми.
– Било је свега. Неки директори болница су чак мислили да у томе има неке наше зараде, па су тражили и за себе. На срећу таквих је било баш мало. Прве две године смо сами финансирали транспорт тих шлепера са опремом, али све је на крају дошло на своје и са већином директора тих болница сам и данас у контакту – каже овај хуманитарац.
– Веома сам тужан зато што због пословних обавеза нисам могао да будем у Србији и присуствујем свечаности на којој је председник Србије Александар Вучић додељивао признања најзаслужнијим појединцима и организацијама. Велика је част бити у тој малобројној групи одабраних. Када су ме позвали из наше амбасаде и рекли да ћу добити Сретењски орден био сам искрено изненађен. Добити такво знамење од своје државе је велика част, али још веће је признање за све нас у дијаспори да Србија “препознаје” своје расејање и схвата значај успостављања мостова са земљама у којима живимо и радимо – почиње разговор Мићо Вукић.
Родом са Мајевице, из Горње Пилице, село Баре, Вукић са породицом живи и ради у месту Кјасо код Лугана, у швајцарском кантону Тићино. Од 1990. године је у потрази за бољом срећом најпре радио у Немачкој, а онда се преселио у Швајцарску, где данас има своју фирму.
Заслужено: Мићи уручено одликовање.
Увек раде заједно са задовољством:Мићо Вукић, Дејан Стефановић, Перо Стевановић, Здравко Мишановић, парох Кнежевић и Лука Шубарић
ЈЕДИНСТВО СРБА У ТИЋИНУ
Да би уопште могао да конкурише за ове донације са десетак земљака је основао хуманитарну организацију За подршку селу Баре, а однедавно већину пројеката реализује заједно са удружењем “Немањићи” из Белинцоне и Црквеном општином Тићино.
– Српска заједница у нашем кантону је јединствена и при свакој хуманитарној активност имамо фантастичан одзив. Воле и желе наши људи да помогну својој матици, посебно када су кризне ситуације. Мислим да су на делу то показали и током катастрофалних поплава 2014, али и сада, током пандемије ЦОВИД-19. Оно што ме радује јесте то што је све више младих у томе. Али, огромну захвалност за све наше акције дугујемо нашој Цркви, а посебно Црквеној општини Тићино и нашем свештенику Марку Кнежевићу који је много тога променио набоље у нашем кантону, а ни сам се не либи да засуче рукаве и припомогне у пребацивању опреме или товарењу шлепера.
Мићо Вукић је до сада у Србију и Републику Српску допремио 2.000 модерних кревета и више тона друге неопходне медицинске опреме. По правилу је бирао оне болнице којима је таква врста помоћи била и најпотребнија.
– Првих 350 кревета донирали смо болници у Лозници. Када сам први пут био тамо нисам могао да верујем да још користе кревете старе више од пола века. Електричних кревета и модерније опреме су имали на прсте једне руке. Слично је било и у многим другим местима. Ипак, мало-помало, успели смо да то променимо и да доктори барем немају ту бригу када треба некога да лече.
Вукић каже да је српска заједница показала своје заједништво и солидарност током катастрофалних поплава 2014. које су погодиле и Србију и Републику Српску.
ДОНАЦИЈЕ И У ВРЕМЕ ПОПЛАВА
– Имао сам срећу што смо тада пронашли магацин у коме је сем кревета била и друга медицинска опрема коју је Швајцарска набавила због најаве пандемије “птичјег грипа”. Како није било потребе, опрема је остала неискоришћена и успели смо да је донирамо. Највише је отишло у Лозницу, где верујем да се и даље користи, јер тада смо доставили 70.000 лекарских мантила, више од 100.000 маски и још много специфичне медицинске опреме – наводи Мићо Вукић.
Он додаје да је највећи изазов био помоћи отаџбини током пандемије корона вируса када су све земље, па и Швајцарска, такође водиле борбу са неистраженом болешћу због чега су болнице биле пуне.
– Током оног првог таласа тек што смо напунили камион са креветима за Србију, када су нам јавили да морамо да их вратимо. Нисмо имали друге, него смо их развезли у болнице широм Швајцарске.
Активности Миће Вукића и његових сарадника не престају. Већ за следећи петак најављује нови контингент помоћи, овог пута болници у Бијељини.
– Креће шлепер са 40 болничких кревета и још нека медицинска опрема за болницу Свети врачи у Бијељини. Директор те болнице, Златко Максимовић, специјалиста опште хирургије, не само што је одличан доктор, већ је и веома способан менаџер. Успео је да реновира део болнице, а сада планира проширење тако што ће уз болницу саградити и старачки дом – открива Вукић.
Уз један од многобројних шлапера: Мићо Вукић, парох Кнежевић и Зоран Сврака
ОРДЕН ЗА СЛОГУ
Sveštenik Marko Knežević, paroh u kantonu Tićino, kaže za “Vesti” da je sve u ovom delu Švajcarske obradovala vest da je visoko odlikovanje Srbije pripalo baš istaknutom članu ove srpske zajednice.
– Та вест нас није изненадила, јер смо и те како били свесни великог броја хуманитарних акција које је Мићо у претходним годинама одрадио у оквиру свог хуманитарног удружења, а у сарадњи са појединцима и установама у кантону Тићино. Свима нама који живимо и радимо у кантону Тићино, целој нашој заједници, ово одликовање које је и више него заслужено добио Мићо Вукић је подстрек да и убудуће будемо сложни и да радимо у интересу нашег народа у отаџбини. Познајући Мићу Вукића, као изузетно скромног и ненаметљивог човека, знам да њему лично ово одликовање није било потребно, мислим да ће значити више свима нама који га познајемо, али сам у исто време срећан и Богу благодаран што је држава Србија препознала рад и на овај начин наградила његов труд. Ово је и врло битан гест државе Србије за све нас у иностранству, лепо је знати да матица мисли на нас у расејању – истиче свештеник Марко Кнежевић.
Акција 2020 у Локарну: Верољуб Јовановић и Никола Мићић
ШКОЛА ДЕЦИ ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ
Мићо Вукић је једини Србин – члан швајцарског огранка међународне хуманитарне организације Киванис – која се бави помоћи сиромашној деци света.
– Наша група у Швајцарској је успела да пре неколико година изгради школу у Катамари, у Јужној Америци, чије је подизање коштало 480.000 франака. Замисао је да се тамошњој деци омогући бесплатно школовање, али како тамо нема средстава за одржавање, сваке године издвајамо додатних 30.000 франака да би та школа опстала – истиче Вукић.
ПОМАЖУ И ШВАЈЦАРЦИ
Тешко је побројати хуманитарне акције у којима је учествовао Мићо Вукић, али он увек истиче да је део “добро уиграног тима” којима је најважније да помоћ дође до оних којима је најпотребнија.
– Кроз удружење Друштво за подршку селу Баре чинимо све да вратимо живот у овај део Мајевице. Оно што ме радује је да су се и многи Швајцарци прикључили нашем хуманитарном раду па помажу, свако у складу са својим могућностима, и на томе им се и овом приликом захваљујем – каже Вукић.
На промоцији у Лозници Софија је свирала и клавир
БАЈКОВИТЕ ПРИЧЕ И ЦРТЕЖИ
Софија Вукић има само 12 година, али је зато мултиталентована: свира клавир, игра тенис, шах, бави се скијањем, клизањем и пливањем, говори неколико језика, и притом лепо пише и црта. Резултат свега су и бројне награде на локалним такмичењима, али и њена прва збирка “Мале велике приче” коју је прошле недеље промовисала у Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, о чему су “Вести” већ писале.
– Током локдауна, док смо пратили наставу онлајн, учитељица нам је за писмени задатак послала фотографију гориле и питање због чега је љут. Добила сам инспирацију да испричам целу причу како сам је ја видела, а затим сам направила и илустрацију. Како сам наставила да пишем, тако су ми се одмах јављале и идеје како те приче видим у цртежу – објашњава Софија и додаје да је већ почела да пише свој први роман.
Њена мајка Славица каже да је учитељица била одушевљена написаним саставом, а Софија је наставила да пише и на друге теме.
– Када је урадила двадесетак таквих, бајковитих прича, Мићо их је укоричио и оставио на страну. Прошло је годину дана када је Софијина наставница енглеског, која је већ остварени писац, добила жељу да их прочита. Она нас је и убедила да их штампамо и 14 прича је стало у збирку “Мале велике приче” које су објављене на италијанском. Ипак, превели смо их и штампали на српском како бисмо их приближили и Софијиним вршњацима у отаџбини – прича Славица.